Hrast, bukva i jasen: drvo u radionici

Hrast, bukva i jasen se razlikuju pre svega po gustini, tvrdoći i skupljanju, a te tri osobine određuju gde će koje drvo završiti u nameštaju. Hrast je gušći i tvrđi, bukva je tvrda ali nestabilnija, jasen je žilav i elastičan. Spoj na čep i lastin rep drže mehanički, dok tipla radi na istom principu, samo sa okruglim umetkom.

Koja je razlika između hrasta, bukve i jasena?

Razlika se najbrže vidi u brojkama. Hrast ima gustinu oko 700 kg/m3, bukva oko 720 kg/m3, a jasen oko 650 kg/m3, kada se meri na 12 do 15 procenata vlage. Tvrdoća po Brinelu prati isti red: bukva je najtvrđa od tri vrste, hrast je blizu nje, jasen je nešto mekši ali najelastičniji.

Skupljanje je ono što pravi razliku u radionici. Bukva se skuplja najviše, tangencijalno i do deset procenata, pa se radije koristi za stolice, radne ploče i delove koji su zaštićeni od promene vlage. Hrast se skuplja umereno, oko sedam do osam procenata, i zato je prvi izbor za stolove, ormare i podove. Jasen se skuplja slično hrastu, ali podnosi udarce i savijanje, pa od njega nastaju rukohvati, sportska oprema i savijeni nasloni.

Boja pomaže u prepoznavanju. Hrast ima izražene godove i tamniju srčiku, bukva je jednolično svetla sa sitnim zracima, jasen ima širok svetli prsten i tamniju sredinu. Za finiš koji ostaje svetao, bukva i jasen su zahvalniji od hrasta.

Ako se traži oslonac u praksi, nemački savez za drvo i šumarstvo objavljuje podatke o vrstama i njihovoj upotrebi, a slične tabele drže i stručne škole. Detaljnije fiche o hrastu, bukvi i jasenu, sa gustinom, tvrdoćom i skupljanjem, nalaze se na nemačkom magazinu o drvetu, gde su opisani i spojevi i finiši.

Kako se pravi spoj na čep i na lastin rep?

Spoj na čep je najstariji način da se dva komada drveta spoje bez metalnog veziva. Na jednom komadu se iseče čep, na drugom se dlijetom i dletom izdubi odgovarajući otvor. Čep se ne pravi do kraja pravougaonik: ostavlja se blagi konus i zarez, da lepak ima gde da izađe i da spoj ne pukne pri sušenju.

Lastin rep je spoj koji drži sam, bez lepka, jer se klinovi šire prema unutra. Kod ručnog rada prvo se obeleži širina, pa se testerom iseku stranice, a višak se skida dletom. Kod mašinskog rada koristi se glodalica sa šablonom. Za razliku od čepa, lastin rep traži tačnost do desetinke milimetra, jer svaki zazor se vidi na gotovom uglu.

Oba spoja imaju istu logiku: drvo se ne lepi samo površinski, nego se oblikuje tako da se dva dela mehanički blokiraju. Zato stari nameštaj i danas stoji čvrst, iako je lepak odavno izgubio snagu.

Zašto su tiplovi i dalje u upotrebi?

Tipla je okrugli umetak od tvrdog drveta koji se ubacuje u otvor izbušen burgijom. Radi na istom principu kao čep, ali se brže izvodi i ne zahteva ručno sečenje. Zato je ostala u upotrebi u svakoj radionici, od male do industrijske.

Njena prednost je tolerancija. Kod tipla je dovoljno da otvor bude tačno na sredini, a dubina i prečnik se lako kontrolišu graničnikom na bušilici. Za ploče od iverice i medijapana, gde čep nema gde da se usidri, tipla je jedino praktično rešenje. Uz lepak za drvo, spoj drži decenijama ako se ne izlaže vlazi.

Nedostatak je što tipla ne pravi takozvani mehanički prekid kao lastin rep. Kod velikih opterećenja, na primer kod nosećih nogu stola, bolje je kombinovati tiplu sa čepom ili sa vijcima. U praksi se najčešće radi upravo to: tipla drži delove na mestu dok se lepak suši, a čep ili lastin rep preuzimaju silu.

Kako se drvo završava uljem, voskom ili šelakom?

Finiš ne služi samo za lepotu. On štiti drvo od vlage, prljavštine i svetlosti, a istovremeno određuje kako će površina stariti.

Ulje prodire u drvo i hrani vlakna. Laneno ulje i tungovo ulje daju mat izgled i prirodan dodir, a površina se kasnije lako obnavlja, bez šmirglanja do drveta. Nedostatak je što ulje ne pravi tvrd film, pa je osetljivije na vodu i alkohol.

Vosak se nanosi preko ulja ili samostalno, u tankom sloju. Daje mekan sjaj i prijatan osećaj pod rukom, ali se brže troši na mestima koja se često dodiruju. Za nameštaj koji se retko koristi, vosak je dovoljan.

Šelak je prirodna smola koja se rastvara u alkoholu i nanosi tamponom. Suši se brzo i daje sjaj koji se može polirati do visokog odsjaja. Zbog toga je šelak dugo bio standard za klavire, satove i fini nameštaj. Osetljiv je na alkohol i vodu, pa se danas često koristi kao međusloj pod voskom ili kao finiš na predmetima koji se ne izlažu.

Vernis, bilo nitro ili poliuretanski, pravi najtvrđi film i najbolje podnosi vlagu. Zato je prvi izbor za radne ploče, podove i spoljne elemente. Cena je što površina izgleda više kao plastika, a obnova zahteva šmirglanje celog sloja.

Kako izabrati vrstu i finiš za konkretan komad?

Izbor počinje od mesta gde će komad stajati. Za sto u trpezariji, gde se često prosipa tečnost, hrast sa uljem ili voskom je dobra kombinacija, jer se ogrebotine i fleke lako saniraju. Za stolicu, gde su udarci i trenje svakodnevni, bukva je tvrđa i bolje podnosi habanje, ali traži stabilnu vlagu u prostoriji.

Za police i okvire koji nose teret, jasen se dobro ponaša jer se savija pre nego što pukne. Za dečju sobu i predmete koji se često čiste, vernis je praktičniji od ulja, iako je dodir hladniji.

Kod spojeva, pravilo je jednostavno: što je veće opterećenje, to spoj treba da bude više mehanički. Za fioke i kutije, lastin rep je i danas najbolji izbor. Za ramove i konstrukciju, čep je pouzdan i vidljiv, pa se često ostavlja na površini kao detalj. Tipla ostaje za brze i skrivene spojeve, tamo gde se ne vidi i gde nema velike sile.

Na kraju, najvažnija je vlaga drveta. Ako je drvo sušeno na 8 do 10 procenata i ako u radionici vlada slična vlažnost, spoj će ostati čvrst. Ako se drvo unese iz hladnog u toplo, bez perioda prilagođavanja, ni najbolji čep neće pomoći.

Šta povezuje sve tri vrste i sve spojeve?

Povezuje ih isto pravilo: drvo se obrađuje prema svojim osobinama, a ne prema želji. Hrast, bukva i jasen imaju različitu gustinu, tvrdoću i skupljanje, pa se od njih prave različiti delovi. Čep, lastin rep i tipla su tri načina da se ta razlika iskoristi, a ne da se sakrije. Finiš od ulja do šelaka samo čuva ono što je spoj i obrada već uradila.

Ko razume te tri stvari, može da napravi nameštaj koji traje i posle mnogo godina, bez obzira na to da li radi u maloj radionici ili u velikom pogonu.